„Menadžer” može biti napisano na Vašoj posetnici, ali liderstvo se pojavljuje u glavama ostalih onog trena kada odluče da Vas slede.  Menadžeri upravljaju na poslu, lideri vode u životu.

Vrlo malo ljudi unutar organizacija su stvarni lideri jer nisu sposobni preuzeti odgovornost sami za sebe. Oni okrivljuju, žale se i kritikuju ostale.

Pravi lider nikada neće projektovati svoje probleme na ostale, niti izgubiti uvid u apsolutnu istinu – 100 odsto je odgovoran za svoje misli/osećanja/dela, bez obzira šta se dogodilo. To je veliki problem većini ljudi jer su jednostavno uslovljeni da veruju „Nisam ja, oni su”. Ovakvo verovanje stvara kulturu žrtve, a pravi lideri nikada ne vide sebe kao žrtvu.

Po Adizesu ne postoji idealan menadžer, samo komplementaran tim koji pokriva sva polja.

Jedan čovek po Adizesu ne može nikako biti dobar u svim kategorijama:

• Efektivnost- usamljeni jahač
• Administrativnost- birokrata
• Preduzetništvo- proaktivnost, odlika kreativaca
• Integrativnost- za ljude koji slušaju tuđa mišljenja

Što je kreativniji, to mu sistematičnost teže pada. Što je opsednutiji učinkom, to manje želi da posao podeli sa saradnicima. Zato, za dobre odluke i za njihovo izvršenje, mora da se stvori komplementaran tim, skup ljudi koji je zajedno dobar u svemu.

I koji će se svakako sukobljavati, što je normalno i poželjno. Ako dvoje ljudi pristaju na sve, jedno od njih je nepotrebno ( ako svi mislimo isto, onda neko ne misli). Ali, da sukobi ne bi bili razarajući, mora postojati međusobno poštovanje.

Ovako je u razvijeno društveno tržišnim (ekonomijama) zemljama. A kako je kod Nas?